Meni Hodi

Jesen je

doletela

na ćilimu

vetra, 

suznih očiju

Celim putem

plakala je, 

uvidevši tišinu

i tugu

Hladan zid

zaboravio je

da se smeje, 

prozor je

sakrio sunce

Namršteni oblaci

trljali su obraze

obezbedivši tamu

u Ništavilu

Zidni sat je

pokušavao

da prati

otkucaje srce, 

što se umori

Zvuk frižidera

zabiberi nestanak

energije što bi

strujala venama

Važan deo duše

se odmetnu, 

bez reči

svojim putem

odluta:

Zasmetao mu

glas obojen

cigaretama

u osami

San je klicao

zatraživši dan, 

jedan, bar, 

da se odmori

No, nemoguće

je to, u samici!

Onda bi nestala

nada, da, možda, 

iznenada se 

ukrste oči

Zar propustiti ples 

preumornog lišća? 

Jesen je

doletela

na ćilimu

vetra, 

suznih očiju

Celim putem

plakala je, 

uvidevši tišinu

i tugu

Jer... 

Mesec kiše

ne okoliše, 

no, zalepi

šamar uprkos

bunilu: 

Sedi tu! 

Sačekaj! 

Umiri oči! 

Pojačaj muziku! 

Svratiće on! 

Kad tad! 

Budi na adresi

gde se tvoj 

hleb mesi! 

Tu, kraj srca, 

diši, pesme piši,

ali, diši! 

Vredi, uvidećeš to! 

Pa, stvarno! 

Zar propustiti ples

preumornog lišća

kako u zagrljaj, 

sa osmehom, 

meni hodi? 

Meni Hodi.

Gary Bramil 28/9/25.