Nevesta Crna

U snovima meni dodješ, 

nezainteresovano prodješ, 

užarelog lica što dalje

od mog šlica 

Tad se buniš, sebe zbuniš, 

dok ti oči vatru bljuju, 

u snovima mene pljuju

Zar te silom prozvah

što te sebi dozvah?

Da me kuneš

dok ne truneš? 

U snovima meni jezdiš, 

neobično, sva se keziš, 

i šapućeš tada glasno:

Ko je mače prvoklasno? 

Vokabular tebe kida, 

moj te pogled odmah skida,

a, ti, pocrvenela od stida

odeš negde, van mog vida

Moje svetlo tebe tišti, 

mada tvoje telo samo vrišti, 

poželelo mene jeste

u crnini te neveste

Tad se buniš, sebe zbuniš, 

dok ti oči vatru bljuju, 

u snovima mene pljuju

Zar te silom dozvah?

Što te sebi prozvah?

Da me kuneš!

Dok ne truneš!

Daćeš svima, osim meni, 

što te dozva moj rumeni? 

Da rasaniš i utekneš? 

O, ti, plava ženo, što urekneš? 

Nevesta crna jeste srna, 

ranjenog srca, u parama grca. 

To jeste nivo što ne jebe

sve ostalo živo. I ako. 

Bolje je tako. Svakako. 

Srna, nevesta crna.

Gary Bramil 14/11/25.