Glasnik

Vetar je stao

na tren dok je drveće

šaputalo je pesmu

Dok zrak sunca

ne ustreli umornu kućicu, 

smrznutu na sivilu

Note su plesale

u glavi mojoj

kada, iznenada, 

maksimalno crvenilo

ne zasija u očima

I taj stav. 

I ta smirenost

jednog srca

što me zakuca

za stolicu

Uz dokolicu, 

jedan deda

već umoran

zagrli glasnika

Da, baš, tog 

dobrog srca vlasnika

Taj zagrljaj

postao je običaj, 

tradicija duga

koja nahrani 

dušu gladnu... 

...i tu glavu hladnu

Uprkos oblacima

strpljivim koracima

ta je supernova

osvetlela paletu... 

...jednu planetu

što je reči čine, 

neke tako fine

bez cene na čelu

Glasnik je istina, 

ma, jedna milina, 

što nadvisi reči... 

...a sunce se

probudi u očima

onog što već odavno

razmišlja da počiva... 

...dok mu suze

glancaju sočiva, 

preživeće zahvaljujući

glasniku srca čistog

i uma bistrog 

Glasnik je

vlasnik duše 

što se danas

retko vidja. 

Gary Bramil 24/01/2022.