Jedna pesma mojom tamom hodi

Odložio sam

ljubav na sigurno

mesto

Sa pesmom

sam popio kafu

Rekla mi je

istinu što boli:

'Svetlim iznutra

i radjam tvoje misli!

Ja sam tvoje svetlo!'

Zar je kasno?

pitao sam pesmu, 

vrebajući nju iz 

sopstvenog mraka

'Kasno nije

gde led lije, 

korake nove

rečima tvojim!' 

O, što si

sigurna ti, 

moja pesmo!

Ja se bojim! 

'Vidi ti njega!

Jedan zid

što je noseći ~ 

na ulici proseći!' 

Pesmo draga, 

ne' se ljuti, 

molim te! 

Znaš da volim te? 

'Eh, ti, panju, 

što se smrzneš danju, 

dok noću zas'jaš! 

Zar se seni klanjaš?' 

Sklanjam tugu

u tvom sefu, 

pesmo jedna! 

Kad si čedna,

tako slatka, 

verujem samo 

tebi! 

'Moja duša

tvoje suze krsti, 

a, ti, tvoji modri prsti, 

rešavaju kad zagusti!' 

Moram zaspat sada, 

pesmo draga, 

tu, kod praga, 

dolazi mi draga! 

'Neće doći, 

ludo jedna!

Džaba snivaš 

snove tudje!' 

Zar snove

zaboraviti, 

dok boraviti, 

na betonu 

zaspati? 

'Daj, ne lupaj, 

no men' čuvaj!

Tvoja iskra

ja sam sada! 

Nit' te mrzim!

Nit' se sklanjam! 

O, budalo, 

ja se tebi 

klanjam!'

Sada me zagrli, 

ti, pesmo, draga!

Zagrli mi dušu, srce! 

Idemo do kraja!

Do potpunog sjaja! 

'Ja sam spremna!' 

reče strofa, uputivši

poljubac duši umornoj

što zagrli refren već

utonuvši u san, u dlan,

čije ime upornost jeste. 

Gary Bramil 12/1/26.