Noći Groblja Starog

Ogoljeno drveće

se usred zime razmeće - 

otkrivši večni dom,

u komšiluku

Hor ptica poput haubica

ustreli paučinu i svo

uvelo cveće što u

buketima spava

Naslonjeno na mermer

što je skromni beton

ukrašen umetničkim imenom

a, znade krasiti energiju, 

neumornu

Pesma leti tokom noći hladne, 

koju budi dosadni poklopac

šahte na ulici bez brojeva

i milion apoteka, prepunih otrovom

Tek neko svetlo probudi tamu

potkrovlja što u snovima sanja

novi refren i novi naslov u dnevniku

odbačenog sadržaja od krv iste

I tada grob zapeva 

već poznatu pesmu, 

taj urlik u decembru

naštinu iskaza zaostavštinu

Sve do jutra, hrapav glas

očerupao je krila goluba

što 'zalud čekaše doručak

na crepovima belim

Nešto nedostaje, 

ni u ovu pesmu ne staje 

a, to je hrabrost uporna

da pesma umorna saživi

Do proleća, kakva sreća, 

hiljade strofa upi kosina

koja u osami znade popričati

sa onim što sanjaše krv, svoju

I....živ grob zapeva,

do jutra, do sutra,

do nove pesme

u noći groblja starog.

Gary Bramil 27/12/25.