Nova Zora

Jedan univerzum

samo meni znan,

jeste tavan koji lebdi

Medju oblacima,

ne dodirujući tlo,

to je dno reči puno

U tom izobilju

sakrio sam zbilju,

da ne naljutim

meni drage ljude

Pa, šta bude!

Vidim prošlost

kako sama pluta

nemirnim talasima,

povremeno gvireći

A, oči, cvileći,

mi ogrebu kapke

gde je zenica

jedna varalica:

Videla je dobro

u ljudima zlim!

Teškom greškom,

tu, gde mozak vri!

Tu se sakri!

Tu odmori,

samo ne zbori o

vremenu prošlom!

Tu, gde ušetaše

neki čudni ljudi,

tu ne ljubi, niti pati!

Ko god da svrati!

Univerzum počiva

na vetru i betonu,

on ne rezonuje sramotu,

jer, njen deo nije!

Tu tek klije, čudno lije,

jedan život što je

karta u smeru

kazaljke na satu zidnom

Povratka nema!

U milisekundi

telo se probudi,

kraj bora sviće

nova zora razgovora

Sjajno!

Gary Bramil 18/1/26.