Besmrtna u pesmi mojoj

Plašila se 

da će završiti

u mojoj pesmi

i tako postati

besmrtna... 

 Plašila se

da neću opisati

njene oči kako treba, 

a, one, poput neba

Stalno je pripisivala

reči van mog konteksta

Plašila se 

da bih pogrešio

broj njenih krvnih

zrnaca što mi srce

moje pumpaše, rado

Brinula je da kraj nje

ne padnem, na ulici, 

i odustanem od 

voljenih reči, samoniklih

Plašila se

sopstvenog nosa,

tog ponosa, koji opi

mene treznog, 

slučajno, valjda... 

Pomislio je 

na trenutak, 

taj čudni zavijutak 

da sam smotuljak

koga vetar nosi ulicama 

Imala je instikt 

slepog miša, usred Niša, 

u sokaku odbačenih

Plašila se 

da će završiti

u pesmi mojoj, 

i tako postati

besmrtna... 

Stalno mi je

to ponavljala... 

Prećutala je istinu:

Plašila se ljubavi, 

moje besmrtne pesme

koja leči besne mrgude... 

...bar one žive, 

sa emocijama. 

Gary Bramil 12/4/26.