Suština Života Jednog Tate

Ugledao sam

prosjaka na ulici

kako broji

hrpu novčanica

Primetio sam

opravdan sjaj

u njegovim očima

i ples prstiju

Zatekao sam sebe

sa težinom kostiju, 

kilogrami su

pobegli od mene

Nisam osećao

preumorna stopala

kada me je spopala

jedna obična misao:

Smisao života

Susreo sam

nasmejanog oca

kako sopstvenu krv

uči ponašanju... 

Jako srećna, krv, 

upijala je reči i

i uživala u retkom

trenutku suštine

Spazio sam, 

redjajući ploče, 

kako kiša poče, 

da nahrani žednog

Pomislio sam

da su suze, moje, 

one što mi gnoje

dušu, odavno...

U izlogu knjižare

uvideo sam duha, 

ukočenog, iako bez

podočnjaka... 

...krhka senka

nekadašnje energije

dotakla je dno, 

silinom promašenih

Jedino što je gvirilo

su oči, zenice, 

života ukrštenice, 

držale su plamen... 

...ljubomorni kamen, 

na onaj svečani trenutak

kada mali zavijutak

ne trepće, od sreće... 

...jer, kraj oca raste

Moje oči će preživeti

srca kataklizmu... 

Možda! No, zašto?

Zarad sopstvene 

knjige u izlogu očiju? 

Zarad duha u cipelama

dotrajalim, usnama lajavim? 

Zar zbog te ulice, 

nevidljive uzice? 

Smisao života jeste greota, 

promašena investicija

bez poslednje čaše vode

u rukama dalekim... 

Džaba!

Sreća je poput ljubavi:

Privilegija bogatih

u vremenu djavola

i žena rogatih...

Suština života

jednog Tate su

radost i lepota

osmeha što fali...

Gary Bramil 30/4/26.