Gary Bramil Art Exhibit

Sikteruša Zatekneš sebe u očima njenim,  pomisliš to je to: Ljubav Zatekneš sebe u njenom osmehu,  odupreš se podsmehu Zatekneš se na pravom mestu,  ni slučajno nije,  desila se ljubav U pomoć pritekneš bar, do svitanja,  ne poklekneš,  no emocije osetiš Grliš, ljubiš, miluješ.  Energiju osetiš: Konačno normalna!  Kraj jastuka gledaš,  njoj bi da se predaš.  Sebi nedaš da se probudiš iz sna Zatekneš sebe u očima njenim,  ponisliš to je to: Ljubav I dok plutaš zenicama,  i dok lutaš arterijama,  njene oči krv rodiše: Tvoje svetlo je uplaši!  I pre srca, i pre sunca tvoja duša spasi se!  Takve otarasi se!  Još jedna od mnogih tvoje krvi željnih!  U paklu prostitucije,  vampiruša segragacije ostani živ, ostani svoj!  Odbi djavolice iz moje ulice!  Sikter! Gary Bramil 27/7/26.

Potop Ženskih Vrlina U paralelnoj dimenziji ja sam u penziji i vodim kćer ka oltaru haljina crnih U paralelnoj dimenziji ona je izabrala ljubav potpuno ne zapostavivši samohranog oca U toj paralelnoj dimenziji ja sam taj koji zvoca ubedivši sebe da biti sam je najlepši san, stvoren za retke Ne zaboravivši pretke prežalio sam interes prostitutki što ih ulica izrodi pred očima mojim uvideo sam...  ...tišinu, tako potrebnu U paralelnoj dimenziji i dalje su ignorisali reči,  potpuno su urnisali  zidove virtualnih domova Njih je krasila generacije djak!  Oni su se srozali do dna popišavši sopstvene diplome zbog kojih su crvenili laktove u bibliotekama punim prašine U paralelnoj dimenziji dočekao sam ples sa kćeri,  poslednji pre puta u neko itekako lepše Ništavilo E, to me rastavilo i onda, nanovo, sastavilo!  U paralelnoj dimenziji Cobi krasi staklena vrata posterom koji vedrinom obezbedi novu dozu lekova I, onda sam savladao tremu,  uklonio dilemu surovos...

Zabranjena Ljubav Ona zna da je volim no se plašila reakcije,  ujedinjene nacije dugogodišnjih drugova Ona zna da je volim,  lično sam joj rekao to. Tada je okupala lice najlepšim osmehom...  ...generacije, moje!  Njene jedinice su moje petice, desetke.  A taj stav aristrokrata,  što ona jeste...  ...niko se usudio nije da joj sunce u očima otkrije i poljubi srce Ona zna da je volim, da je kruna jednog života, vokabular što je sjaj dovoljan za kraj, neizbežni Koliko god se trudio da ignorišem na ulici jako rasprostranjen bezobrazluk smetlišta... ...bez bora na licu,  ogrnute kopijama i kineskom fasadom,  nazvaću to dosadom Taj neumorni kič ovenčanih oskarom,  zapostavljenih dušom jer ih novac stari, slepi O, kako smo samo nas dvoje lepi uprkos djubrištu što se Ništavilom zove Ona zna da je volim.  A, to, dovoljno jeste da budem deo života moje neveste drage E, to mi dade snage.  Biti kraj moje drage.  Što dalje od svetla g...

Monodrama Dok je vetar obasipao poklone,  jedna kragna grlila je nju Obesmisleni hod spojio je sunce i kišu,  kada se po Nišu odvijala nemušta drama A, ona, sama, koracima hodala je oblacima cigarete kao rampe,  neke ljubavi trampe Ma, šta ona traži? Zar se vlaži na običnog? No, poigrava se, znam, negujući sopstveni ego Iz dana u dan, na horizontu je sevala munja, njenog žbunja Moja kartica ne donira onoj što se eksponira, previše dajući značaj ukovitljenoj monodrami Bez reči.  Pristojno.  To o bontonu učilo nije... Vrije.  I neka.  Blizu je apoteka.  Gary Bramil 20/7/26.

Inkluzija Infiltriran usred socijalizacije na stanici sreće Tu, gde drveće hladovinu radja inkluzija je sladja Pločnik vreo poput infuzije ukloni veo crnine I baš tada, usred hlada mokasine zapevaše: Sloboda! Sloboda je van!  Najzad! Sloboda je van!  Element verodostojnost iz potpune pristojnosti prizvao je kišu, ka Nišu Pamćenje zaspalo,  u sebi se raspadalo a vetar umiri telo, celo Poenta je sustigla suštinu  uprkos jadikovki na sav glas!  Zar propustiti dan?  Izbrisati san?  Nemirno srce se zagrcnu pomilovavši popis očiju koje bi ulepšale veče Drhtavica je otvorila vrata,  iz inata, samo meni znanog,  pre nego što noge utekoše Sloboda! Sloboda je van!  Najzad! Sloboda je van!  Tron je strpljivo pizdeo kao da je predvideo mogući dodir subote Vala mu je dosadila  tama sužene kvadrature!  Sloboda! Sloboda je van! A, plan? Nedokučiv!  Uhhh!  Gary Bramil 18/7/26.

San se javi Sanjao sam te noćas,  mada sam bio budan,  u tvom društvu Sanjao sam te noćaš širom otvorenih očiju,  smejao se bunilu Sanjao sam tvoje oči,  tu dušu kako drema kraj mene, dok venem U tom snu meni je sijalica blažila strah,  jedan običan život postao je prah Drhtao sam pred tobom,  drhtao i štipao usput tražeći rukama svetlost Onda sam poleteo sa mog krova, od radosti,  zbog mladosti tvoje, moje Plovio sam suzama naše Gabrovačke Reke, nešto što imaše prve korake tvoje, moje Onda sam zastao i zaspao dok me svetlo tvog osmeha umiri, najzad, presrećan i tih Sanjao sam noćas novi stih,  taj zagrljaj večan pesme moje,  tu, gde se ne boje oči suza I opet sam se probudio tražeći razlog zbog kog' si nestao, da me voliš prestao Ipak je to samo san.  Java je smišljena  da bi bila obesmišljena... ...i, eto mene kraj ulice tvoje gde tražim korake moje... ...ponovo i ponovo...  san se javi naštinu Doniraću krv  da bih zaspa...

O ljubavima treznim Zbog mene su se vodili ratovi rečima,  bez pobednika -  na kraju krajeva U mom odsustvu rezultat je nerešen,  a, ja, opelješen ljubim vetar na ulici Zbog mene su drugi zaboravili na osmeh,  i zagrljaj su izbrisali a, da nisu ni pisali Prekrili su uši gledajući you tube,  neke pesme gladne o ljubavima treznim Nisam skretao pogled jer, moj obraz je čist,  načitan a na kraju pogrešno pročitan U tišini izmaglica dodje,  poneko lice svrati, prodje,  dok ga tišti moj glas ono u osami vrišti No, ne postideše oni mene, to mi šapnu moje noge, vene,  kada zvuk pločnika vrelog zaobidje pegave, ridje Moje bogatstvo jesu reči i jedan pramen preči kog' iznedrih na vreme,  to i jesu druge teme Itekako bitnije od aritmije nesvrstanih,  a svrstanih kraj tišine tako dalje od moje prašine Zbog mene su se vodili ratovi rečima,  bez pobednika -  na kraju krajeva U mom odsustvu rezultat je nerešen,  a, ja, ljubazan i re...

Ti joj reci da je divna Koliko god nedostojna bila reci ženi da je divna Koliko god te rečima opila reci ženi da je divna Ona te jeste slomila vokabularom kurveštije,  raspadnute beštije dostupne svima - Ti joj reci da je divna Ogrnuta tamom sa telom na izvol'te,  dodvoravaće se svima -  ti joj reci da je divna Odvikla se od dobrote,  neki drugi sad nju mlate,  iskoriste pa joj plate Reci ženi da je divna,  da je silna, da je draga,  samo joj ne dopusti da pridje do tvog praga Ukrasi je cenom na čelu,  u Niškom vrelu, njenom telu! Ne budi škrt na rečima to zaslužuje njena pećina Virtualno ili ne, bogata je  koka ona, poput slona,  nervnog sloma što baš ti izazvao si u dnevnoj rutini No...  Reci ženi da je divna koliko god da je silna zagorčaće ti svoje mane,  poljubiće kod drugih rane A, tebe, ko jebe, znaš? Droljetine su to.  A ti gospodin  u društvu bolesnih Ti joj reci da je divna,  ona će odmah rado razglasit...

Jedan dan Mrzi me još jedan dan dok te čuvam u mislima Mrzi me još jedan dan onda odlazim daleko od dna Mrzi me još jedan dan dok ne izbrišem memoriju Mrzi me još jedan dan,  mene, što pokvarih ti san Mrzi me još jedan dan ti, nemušta ženo krvi zle Mrzi me još jedan dan jer, do noći ti ćeš me proći Dovoljno si sadila tamu u mom malom stanu sada izadji iz sećanja gorkih cela sva, pobegni, skoči sa...  ...prozora sprata mog! Mrzi me još jedan dan ti vaskolika penetracijo,  dok nisam potpuno bacio u prvi kontejner tvoj lik Najzad, reših da živim.  Da dišem, pesme pišem o nekim nepoznatim očima Možda baš tamo počiva novi stih, sasvim tih ali moj.  Gary Bramil 10/7/26.

Apstinenti Gde su dobre žene otišle? Zašto su zaobišle ljude vredne? Da li su i dalje čedne? U haljinama do poda gde starke gvirnu ulicom Gde su dobre žene otišle? Kod idiota u krilo jer, tako im se snilo i slilo na račun? Zar su dotle došle? Nekad su plesale,  u beton uklesale  čast svoju, betonirajući dostojanstvo...A, sada...  ...jamstvo, na dušu, na obraz,  kad i žirant pečatira  do iznemoglosti, u podlosti Gde su silne žene dobre zavarale trag...Zaveo ih vrag? Moguće! To je dostignuće, nevinog pogleda smaknuće! I....Dok sviće, one urliču,  ekstaza ih krasi na kraju smene! A, nekada su smele biti svoje,  one što se ne boje da dan oboje...  Naravno da zna se, da kotrlja se točak kolica namenjen podmlatku,  tu kuce spavaju, dok se i one ne poudavaju, dok su bitne, sitne Onda će one što bejahu dobre zaspati najzad, kraj groblja,  u komšiluku pesme koja trajati ne sme... Bar tako kažu.,  ...oni nebitni, apstinenti kulture koja izumi...