Ona misli da je pesma

Ona misli 

da je pesma

večito nadrkana, 

nekada je bila tesna

a, sada je rasturena

Ona misli 

da je pesma, 

neprekidno besna,

bez smisla života

plaši se prolećne kiše

Ona misli 

da je pesma, 

bez razloga 

traži značaj 

telom golim, 

nikada sama

Ona misli 

da je pesma, 

okružena lažnim

prijateljima grudi 

nudi svakom dok 

pleše sokakom

Jedino je preostalo

unovčiti lepotu

koja jeste prisutna

dok je umom odsutna

Ona misli pesma da je, 

za ljubav ne haje,

operisana od emocija

nju je ubila dokolica

Ona ne može 

moja pesma biti,

jer, to je osmeh ~

njoj potpuno stran

Ona misli 

da je pesma moja, 

ona, puna gnoja, 

tudjeg znoja... 

Ona ne može

moja pesma biti, 

morala bi suze liti, 

od sreće, ali... 

Ona je smeće!

Bez empatije. 

Bez simpatije. 

Bez ljudskosti

nema ni bliskosti!

Moja pesma je

sunce, krv moja!

Osmeh to je! 

Ljubav to je!

Život to je! 

Bez razloga

sam davao 

na značaju

beznačajnoj

silueti. 

Gary Bramil 12/5/26.