Dnevnik nemogućih ljubavi sunca

Na putu ka Nišvilu

njena haljina je plesala

mojim očima potpuno

zbunivši zenice tako gladne

Dok se sunce igralo

pre kratkotrajnog sna

utolio sam žedj na mesecu

ukočenih stopala, bez koraka

Primetila je istrajnost

pogleda sa pločnika, 

uputivši osmeh očiju

jako retke dame Ništavila

A, ta, nevidljiva sila

obradovala je tek

rodjeni kesten da, ipak, 

navija, tu kraj provalija

Zvezda sa neba

otelotvorena u jedinku

tako drugačiju, uprkos

bari krokodila punih, s'ja

No, ne zbunih ni sebe, 

ni ploče kada vruć vetar

poče šaptaj melodije

promaje retkih tragova

Zabrinut, ispratio sam

pogledom božanstvo

očigledno hrleći u zagrljaj

nekog sretnika nesvesnog

Onda se vratih pesmi svojoj, 

čisto da je upišem i zapamtim

u svom jedinom dnevniku

nemogućih ljubavi sunca. 

Gary Bramil 12/8/26.