Onima Koji Izumiru

Poezija je

pismo moje

Poput Troje, 

jednoj Jeleni

Poezija je

pismo moje

Poput proje

i novčića duše

To su pisma

zaboravljenim

ljubavima

To su oči bile, 

što bi se uselile

u pretkomoru

Nekad bi zaspale,

nekad bi ludovale

Dok sam srce delio, 

komadić, po komadić

Poezija je

pismo moje

Nezaboravnim

osmesima, silnim

podsmesima

Poezija je moj

zagrljaj, koji fali

Poezija je i 

poljubac, koji davi

Bez daha, 

aritmija prostaka

u vremenu odsutnih, 

nikada prisutnih suza

Poezija moja

jesta jauk, jecaj, 

za nedodirne

svetice, kivne...

Ko zna zbog čega! 

Tu se reči stvore, 

iznenada, u mislima

mene probude,

na promaji sokaka

A, svakojaka se

činila meni jaka, 

bar na tren,

dok bejah snen

Dok ne pocepa

pismo, jer ni

zajedno nismo

To je samo hartija,

nedovoljno skupog

parfema, bez dilema

Kvotu vodi bogati soj!

Ništa, pisaću pisma

samome sebi,

čisto da objedinim

reči u dnevnik zaborava.

Ionako, ljubav je

sudjena samo

velikom kontu,

bez pismenosti

Uostalom, 

bezdušni pol

ne prepoznaje

emociju, no gaji...

...segragaciju.

Prosto! 

Poezija moja

jeste zagrljaj

upućen onima

koji izumiru. 

Gary Bramil 1/9/26.