Da li postojiš Ti?

Da li postojim JA?
Samo jedna zebra do zološkog vrta...
Da li se sećaš?
Učio sam da hodam uz tebe
Puzili smo zajedno
Hladnih ruku
I sa tikovima i plikovima
Da li postojim Ja?
Da li postojiš Ti?
Da li stojiš i razmisliš?
Moje dosadne reči nevoljno si slušao
Tvoja ljubav je nestala
Moje srce je abortirano
Moja vena je amputirana
Zašto sam, uopšte, i hodao?
Da bih se prodao, kraj stuba?
Da bi moja glava luda skrenula sa puta?
Kucaš ali u grču
Pucaš
Da li postojim ja i dalje u tvom snu?
Da li me sanjaš nakon zlodela mojih?
Nakon odela prljavih i znojavih?
Zašto ne postojim za tebe?
Nekada te uspavljivao u ćebe...
A sada ti kriješ obraz koji briješ
I zemljom me pokri moj dobri čoveče
Ja se pokojnih ne odričem kao ti živog, a tako ne savršenog Oca, koji zvoca
Za tebe ne postojim, jer, kao da me se sramiš...pa dramiš
Jer, eto, dijagnoza koja smeta, te ometa
A ja je odabrah, da se jedem u sebi...
I kao vazduh vrištim i u sebi tištim
Dok patim i derem se naglas kako da vratim se u život tvoj dok ne prodje moj.
Teškom greškom sam proglašen živim.