Prijatelji se svadjaju, neprijatelji se mrze

U zemlji raskošnog morala bez granica, uvek me udostoji prazna stanica za beg, a u nogama teg

Više tona krvi se razlilo na asfaltu prepunom žvaka i sad krči put ka novom ušću

Rutina je dosadila odavno ali se uselila u dušu pa nikako da ode

A kada padne mrak na oči prijatelji će se javiti za oprost u pravom licu

Niz ulicu, niz uzicu, poljubiće vilicu ko liticu, ka ponoru sudjenom

Dok me prijatelji mrze, neprijatelji mi se svadjaju pred vratima

Obrnuto nije! Usred Srbije to je nemoguće

Mentalitet smetlišta i divljih deponija u srcu i glavi drugačije ne ume

Sendvič prijatelj razume! To je ta cena!

Sitog stomaka a prazne glave podeliće moj osmeh na svom zidu plača!