U Tišini Noći Veštica

Sokak praznine
ispunjavao je krik
u mojoj glavi
pri pomisli na nju

Lišće oživi vetar
za ples na
hladnom pločniku
u tišini noći

Promrzla kućica
zasija u mraku
usamljenog srca
što na tren zastane

Nečujni koraci
po stomaku i
plućima probudili
su davno uspavane
leptire što
zaboraviše disati

Svitac očima
osvetli put
niz padinu,
kraj reke
na izdisaju

Mrak podruma
iznad zemlje
prigrlio je srce
puno ožiljaka,
i izgubljenog
poverenja ka
polovini lepšoj

Mozaik na nogama
je umirio sjaj
figure toliko
nedostupne
da je ljubav
moguća jedino
u životu drugom,
bez stresa
do nebesa

Lavež psa
probudio je
osećaj sna,
vetar opali
šamar i znoj,
i krv, ustreli
telo već prišiveno
na zgradu
umetnika
bez diplome.

Gary Bramil 31/10