Tamo gde vetar ljubi neprilagodjene

Umorna

stopala

potonuše

u asfalt,

zacementiran

da stoji

u mesto,

tamo

gde nema

električne

energije

Izbrisan korak

produbio je

ukus gorak

odustajanjem

od života...

Greota! Vala!

No,

sramota nije

biti na dnu,

prositi za hleb

sopstvenom

pesmom,

poput molitve

Niko

ne dozvoli

ankcioznosti

da utekne,

na tren,

da skine

teret i odloži

u stranu

Bez pauze

za ručak,

uobličena tišina

je prašina

što pokri

stranicu

na mreži

pauka koji

diktiraju

pogrešnu

terapiju

Indikacija je

sveprisutna

i uporna,

da naposletku

dokrajči

vrednu dušu

što stoji,

smrznuta,

tamo gde

vetar ljubi

neprilagodjene.

Gary Bramil 12/10/2024.