Pesma Lišća u Mraku

Ne osećam bol već 26 godina! 

Ništa! Ama, baš, NIŠta! 

I posle poletanja i sletanja 

u Danilovgrad, telo je bezbedno.

Otporan sam na bol. 

Ni sam ne znam kako. 

Kao, tu je, kao, vidi se. 

Hm. BraMil je to! 

Otporan na vetar i na pakao.

Jeste, dosta sam plakao 

kada sam se prizemio tog marta '99. 

Jeste.

No, i pre gugla sam oguglao. 

Čudno?

Moguće! 

A, bilo je itekako vruće. 

Možda jer je Jadran u blizini. 

Ko zna.

Vodnik Mučalica je baš mučenica, 

jedna. Ali, Jovan i Hasa su ljudine bili.

Nadam se i sada. 

Uprkos praznim hangarima, 

ostavljen sam sa puškom kraj istih, 

mada čistih. 

Znalo se da stiže iz Avijana pošiljka. 

Znalo i čekalo.

U mraku. 

Samo par dana nakon snega. 

Koji dugo nije obilazio taj kraj. 

Bio je raj.

Ali ne i kraj. Za mene. 

Ne. 

Samo novi početak. 

Plakali su moji. 

Tražili ime poginulog. 

Strepeli. 

Oba deteta van doma. 

Daleko. Tu preko. Baš daleko.

I sada kada mi kaže neko 

- Lako je tebi - 

Naravno, u pravu je. 

Ja sam puzao dok su 4 pale.

Ja sam video Stajićevo telo, 

na mestu mom. 

Ja. Vi ne. Ali to, na kraju, bitno i nije.

Samo suza lije i strah 

kad zapeva lišće u mraku. 

I dan danas. Ali, dobro mi je.

Ostao sam tu. Na nogama. 

Kakvim takvim. Ali tu. Kraj vas. 

I nakon leta i nakon tekstova 

i testova iz VMC Podgorica. 

Tu sam. 

Mozak ko zna gde.

Telo je tu. Hoda, dobro je. 

Kuca. I ne truje ali čuje. 

I sada, stvarno, ne osećam bol. 

Ništa. Samo sanjam čudan san:

Da opet ležim na travi. 

Na mom poligonu puzim. 

Kao unuk. 

Da zajedno prohodamo,

dok deka ne ode 

putem svojim...

ka pesmi lišća u mraku.

Gary Bramil 24/3/25.