Intelektualna usamljenost Sloboda U Okruženom Zatvoru Okuražene Elite Zabrinjava Elitisti č ki pristup Nedostupnoj re č i Prefarba Dostojnu nit Kože na modrim Nogama, Ideja zakr č enosti Vena Od malena Diktira Izražavanje, Pod kosinom Razgovor sa samim Sobom Udovoljava Razvijanje Ritma srca Na papiru Cigareta Do kraja Izgori, Jer, Ubrzo prozbori Tišina Koju Dešifrujem Filozofijom Slušanja I Kušanja Psihi č ke svesti Unete u pesmu Nesvesna snaga Izudara mi srce Pa vrištim Kroz olovku, Specijalizujem Volonterski, Za novinare, Amaterski, Zbog bojkota I re č i Koje ne č uju Usamljenost trpi Kada se zaboravi Nedostojni Obraz Medijskog mraka, Ugroženih Svraka Nepokoriv I Zabranjen, Apsolutnih Apsolutista Niškog reona, Plovim kroz Pero Svojih otkucaja, Usaglašenim Korakom, Bez preticanja!
Постови
Konorarni Radnik Odvikao sam se zelenila mnogo sam vikao pa završio na betonu Na kartonu do č ekao sam koronu Izvanredno stanje U prodavnicama klanje Beton me tišti i upija svaku kapljicu znoja Beton me hrani i brani mi da poletim kada se setim I primetim da okove imam, da rokove cimam u rovove vučem noge ostavljajuci trag Jer vrag me povuk'o pa me dotuko a plo č nik uokvirio pa me primirio Moja maska nevidljiva je A svaka bora je ja č a od tog dragstora neumitno što reže svaki cm mene Moja vakcina je prepuna bakcila Energija sa promaje odavno se maje u glavi i ušima zuji sirena, bez vida i stida Na ulici mojoj izolaciji i dvorištu i ku ć ici.
Chapter XX Nada u bolje sutra stvara gladna jutra... I loš naslov na korici, bez sadržaja.. Stomak stvori pesmu bez strofe Do katastrofe poznate razmere kada i uslugom do obroka postane i ostane trag na rebru...Krila zbijena. Osušena zbog predugog leta... Ranjena. Korica se uvukla i ustukla. Lažan je sjaj kokosovog ulja. Krateri su to! Ostao je dah i promaja kraj zuba. Truba. A gorivo je skupo. I djevrek kod Ivka. Nema više slavlja. Nema. Samo trenutak se č eka. Cedi se duša na vetru. Bez pitanja i samoinicijativnog saplitanja. A u kostima ledeno doba. Jbg. Zar odustati sa rukama na usnama? Grebati zaraženu ulicu i odbacene nudle? Koverta je urucena i pre svih operacija samo se plašim da je otvorim! Plašim se da napustim osmeh. A gušim u suzama i nevidljivim prugama zatvorenika sopstvenog sveta. I neka. Žao i nije. Cudne su to pihtije. Prokuvan žele koji se topi i nestaje
Chapter X (Džaba pakao kad' nam raj upropasti...) Zdrava konkurencija ne postoji u nezdravoj sredini...Smetlištu... Kao po kazni, okružen otpadom... Propadamo svi, ne samo ja, znate to? Istorija ne prašta, koliko god je pisali, uprljani našom krvlju, pobednici. U odelima, maskama sakrivaju modre i odrane obraze. Pa gaze li, gaze! Suocen sa pogledima energetskih vampira, plivam u blatu, lagano. Plutam ispružen u mreži djubrišta što vrišti. I tišti. Ubija emocije. Te cicije bez ljuske. Smrdljive, ljudske štetocine. I cine! Sa osmehom. I darom. Da grizu kosti. Nema ko da im oprosti taj prosti lavež. Gde je davež? Gde je sunce u dolini oblaka? I srce se osuši u ovoj suši. Pa otpadne. Pobegne iz unakaženog tela. Place dok skace! Cvili! A ideje radja. I trud. Svud. Da li su uzaludni otkucaji na ovoh lajni? Podrška kruta! Pumpa na suvo uplakanu krv.. A crv jede. I prede. I gmiže. Dole, niže. Pa se kuva u prokljucaloj vodi... I izrodi ove reci dok se ne ispreci novi trep...
Chapter VII Nemerljivi koraci čine celinu, naizgled nevidljivu krvnim sudovima koji plešu. Uostalom, računica je prosta: Korak po korak - raskorak. U zemlji što radja. Čudno ? I bludno i čudno! Bez vrednosti do čednosti i gluposti! Taj ples na užarenom pločniku pritiskala je dodatna želja za uspehom. Na razrovanom polju jeftinih emocija. Ples u tišini. Konkurencija nezdrava. A cena prava. Dodatni bonus škrtom CV. Jbg. Bezbroj ideja stvarale su znoj toksina koji sam pokupio svakodnevnom nadom u ulici razvrata. Sam sam odabrao taj put. Uštrojenom ambicijom skovao sam plan, nikakav. Usput krše ć i kodekse kad god stignem. Kopao sam jamu svesno nesvesnim odlukama. I onda vapio za pomoc. Hitnu. I bitnu. Meni. Samoubici sopstvenih ideala. Željno iščekuju ć i plodove ve ć osušene bašte...
Sin Niša Ja sam Sin Niša od Oca Rtnja i Majke Toplice svete vodice što zivot mi podari Vazduh da dišem Rtanj moj čišti Životom da plivam Toplica me drži da me život ne sprži A ta majčinska ljubav me drži da ne potonem da se ne izgubim i tog opasnog vrtloga zivota Da dišem gde Žito radja Da se krstim gde Jošanica nova stranica dušu pogadja i nanovo radja Ja sam Sin Niša od Oca Rtnja i Majke Toplice gde Žito radja
Sunce je Osmeh Te subote knjige su spavale jedne kraj drugih Povremeno bi ih vetar probudio I okrenuo na drugu stranu Sunce bi im davalo osmeh Sunce bi im davalo želju, da ipak završe u nečijim rukama, zagrljeni Vetar bi i dalje listao telo i sadržaj, brisao im suze, jer garaža prokišnjava Čak bi im i prve komšike - ploče redovno dobacivale da je njima lakše Tako su ušuškane, da vetar nema prodju A ni ruke ih ne glodju Samo sunce osmeh im udeli, pa ih očito rasani na pločniku hladnom, beton je to i stara staza toliko utabana A sunce je ekstaza, život što buja, osmeh što leči, kada miluje korice kao obraze, obrazovane energije Sunce skupi sva slova u jednu mapu, jednoj bajci ka prirodi, majci
Srce znojavo Kada me zatvori zlo ne dodirnem bas dno grebem i jedem kožu izakanu odavno istetoviram tajnu mapu i put bez kraja do raja što dalje od ovog pakla Isteruje me ološ rodjen kraj mora a gora je zloba tog mucavog štirka što razdvoji rasu i masu treznih bez njene kaše kojom truje svako srpče Kojom kazni svaki korak, zbog nje je gorak! Svaka lista koju ona kroji mi znoji srce kao da plače i beži iz tela Ne, duša nije uvela već trpi i crpi svaku kap nedosanjanog sna minijaturne kobile iz kolibe kraj stena, te slane vode żedj što ne uteši i obraze modri kada reši da satre narod koji njen nije usled boranije lice zla što krije.
Chapter XVI Sveće nema a ni sreće... Tako je blizu, par ulica preko, bezbroj planina daleko. Uz brdo, bez lifta. Koračam ka osami da se družim sa tišinom. Ni prašine nema. Nije odolela mom plesu u tami kraj kosina...I, toliko nedorečenih priča na maternjem jeziku sa ocem... Tih trenutaka sreće u mračnoj zori pre sunca, zborio je otac. Naštinu me učio veštinom borbe bez kraja. Do kraja. Do sjaja u zemlji. Tog bračnog kreveta gde je jorgan trava...a crv jabuka. I ta moja odlika namrštene stene je predrasuda pre suda i porote. Važile su presudne reči samo onih čija krv sam. Čija koža sam. Čija kost sam. I sam za stolom ja ne sečem kolač. Ne. To vino je prosuto odavno. Ka dnu. Na izgaženom blatu koje je utaban put ka dušama drugih, meni nepoznatih silueta na banjskom vetru. Na toj padini bez vinograda. Bez loze i bez koze. Bez strelca. Bez ovna. I tanjir prazan hranio je dušu mladjanog buntovnika, kraj reke tamo neke... Sada u betonu živim na plafonu. Kraj bistrih ljudi mene budi misao jef...
Chapter XI 40 dana da se duša odmori i provetri kraj starog groblja.... Tu, u izobilju zelenila i cvrkuta noćnog Inspiracija i volja za životom nadodje kada sunce zadje, u tišini koju remeti, jedino, prašina sa skupocenih automobila doseljenih čudaka.. Cvrkut, ta pesma slobode, nadjača besmislenu brzinu praznoglave elite! Sloboda se ne meri jačinom i brzinom, samo smirenošću i snalaženjem u mraku Ta tama regeneriše srce a i svako zrnce koje pliva u crvenoj reci... Odmor će ojačati zid, podignut i rasporen na betonu niške avlije Odmor radja stih i ton, prilagodjen smirenošću svake grane u mom komšiluku Moja pesma je strofa nemogućeg ponavljanja razgovora dva slavuja! Moji otkucaji prate šum drveća i opalog lišća! Odmor je refren njihovog pokreta! I ma koliko dana nedovoljno je ispratiti večitu pesmu udvaranja komšiluka Ta večita borba svetla i tame, gde su ljudi tama a noćni pevač svetlo. I tada...Svetlost postane Tama!
Chapter XV Najebah od grčeva! Totalno! Bol koji budi noću vodi me do krajnjih granica izdržljivosti... Skakućem po sobici ko ptica na uzavreloj žici, sa naponom Ravni tabani prilagodjavaju krv da lebdi unutar već proširenih deonica. Do srca. A ono bunca li bunca. I sanja da ganja zelenog leptira. Na radost. Možda. Lovim vazduh sa metkom u nogama. Vežbam glas za zabranjeni nastup. I otkud knedla u veni? U meni? Zašto gorim na ringli? I da zborim da se borim. Itekako. Budim vec izumrli komšiluk već odavno zakovan u kočini zadruge i priključen na kafu sa gomilom šećera ~ baš sladak život. Grč kida i lomi kao Napaljeni Deda. I nazad i spreda. Ne da. I nikako da me izbaci iz vida ta nevidljiva stoka! Žestoka! Prži me čvrsto! I ponekad, iznenada, zaspim i prispojim snove u jedan veliki roman...
Chapter XIV Život kraj vode produži put Život na betonu ubrza muke, izaziva jauke, peče testise pa ti smesti se i onesvesti... Usred betonirane nauke, zloupotrebi trud, pa uzalud tostirana šunka i sos Malterisani ponos odagna radost hoda A baš mi se ne da da legnem na livadi Da osetim potok i protok krvi kroz vena oslobodim... Ne da pa ne da! Nepravda velika! Za staž sa beneficijama ispade život obična fikcija... Nigde vode a česme na svaki korak I onda raskorak, kleti! Prokletstvo života u grada, tu, tik uz prepunu mesaru Tik uz mirišljavu pekaru A ja moram da se javim lekaru!? I to je suviže blizu, čak i to Samo recepti i lekovi koji kao ublaže bol i topla stopala A mene pa spopala lažna sktomnost upečatljive ulice bez udice Mesto je moje par brda daleko! Mesto je meni u nekoj seni krošnje što hrani! Umesto raja i testa mene smesta opali po glavi toplotni udar pešačke piste, gde caruju gliste... Gnezdo je moje van ovog sokaka! Ali, kako se odupreti brzom životu? Kako naseliti napušte...
Chapter XII Ne osećam bol već 20 godina! Ništa! Ama, baš, NIŠta! I posle poletanja i sletanja u Danilovgradu, telo je bezbedno. Otporan sam na bol. Ni sam ne znam kako. Kao, tu je, kao, vidi se. Hm. MBG je to! Otporan na vetar i na pakao. Jeste, dosta sam plakao kada sam se prizemio tog marta '99. Jeste. No, i pre googla sam oguglao. Čudno? Moguće! A, bilo je itekako vruće. Možda jer je Jadran u blizini. Ko zna. Vodnik Mučalica je baš mučenica, jedna. Ali, Jovan i Hasa su ljudine bili. Nadam se i sada. Uprkos praznim hangarima, ostavljen sam sa puškom kraj istih, mada čistih. Znalo se da stiže iz Avijana pošiljka. Znalo i čekalo. U mraku. Samo par dana nakon snega. Koji dugo nije obilazio taj kraj. Bio je raj. Ali ne i kraj. Za mene. Ne. Samo novi početak. Plakali su moji. Tražili ime poginulog. Strepeli. Oba deteta van doma. Daleko. Tu preko. Baš daleko. I sada kada mi kaže neko - Lako je tebi - Naravno, u pravu je. Ja sam puzao dok su 4 pale ja sam video Stajićevo telo, na mestu...
Chapter IX Težak je beton za riljanje... Brat ima sestru, a ja sam samo polubrat zajedničkih roditelja! Krv drugačija! Odsustvo zrnaca proizvodi tremu srca. Dodvoravanje lažnoj familiji ne dolazi u obzir! Drugi ljudi su to! Samo poznanici na jednoj od stanica prilikom menjanja izlizane gume, a oni su točili gorivo... Moje, isisavši nemali broj kapilara... Čudna je to dara - nelogični razlomak. Odrekao sam se raja da bi slučajni poznanik uzviknuo stop! U toliko decenija odsustva, moja su braća druga prezimena. Neka druga intelektualna elita. Jer, rodjena svita odrekla se mleka radi kajmaka. I sada štuca. Sada prede u tami. I grokće. Pred čin. Izazvani ničim. Udruženih snaga grobove čuvaju. Urasle u korov koji i sami poseduju. Dugi su to papci. Vrapci. Vrane odabrane da kidaju venu na vetru ako im dozvolim. I krivo im i što postojim. U retkim trenucima slučajnog susreta vreme stane. Crni mesec grane. Od te stoke slane. Uprljane krvlju zajedničkih predaka grabili su leš živog čoveka. I ne...
Chapter VII Vazduh na gram u ulici parnih mašina doneo je, itekakve, promene... Na gore Pomešane misli, sakrivene iza masnih korica, prouzrokovale su neodoljivu bojazan da je, čak, i pametna reč, odlutala van betona najpoznatije staze.. Metastaza neodoljiva! Na prvi pogled suptilno neiskvarena, vremenom je dobila drugi oblik. Zavist. Zavist i nepokoriva želja u sunovrat! Jednosmerna trka. Van parkinga i pauka. Ali žestoko kažnjiva. Prkos uprkos pendreku i zgužvanoj košulji sa prezimenom parila je i poparila već napuklu kožu, izmučenu dobrovoljnim vešanjem na javnom mestu. Disfunkcionalna sredina savršeno funkcioniše u ubijanju volje nesavršene energije ali izuzetne individue, pojedinca U širokom spektru bezidejnih saplitanja prednjačile su odavno poznate strele. Uprte u raniju humanitarnu pomoć! Naizgled veliko prijateljstvo pretvorilo se u kašu otrova već zagorele šerpe.. Beskrajno poverenje je lako prokockati. U društvu lažne ideologije i nepotrebnih rutina iskrvarila je poslednja do...
Chapter IV Mašta zna da izrodi svašta kod siromašnih, ali neveštih sanjalica. Pa, kao udica strmoglavo kida deo po deo. Truneći na pešačkom podneblju redovno sam odlazio u sumrak pravog dvorišta. Kao Ferdinand. Mirisao i opipao drvo što radja iznova. Padao kao istrošen list na vetru. I dopuštao da me gaze. Usred zaraze. Nevešto sam se sakrivao iza stuba ideje što izrodi. Skrivao i suze iza jeftinih naočara. Tako redovno sam prao sočiva u očima prerano ostarelog starca. Punog udaraca bez odgovora. Neki me inat terao da ustanem. I svanem. Toliko rano da probudim i ptice na Starom Groblju. I pustim glas u pesmi iz srca, meni jedino razumljivoj. Prepoznao sam adrenalin, ne čitajući upustvo. Mučilo me nešto drugo, ostavljajući posledice meni lično ne pojmive. I taj let od Danilovgrada do Bergizela...Dug toliko godina, svetlosnih i mračnih...Let u nepoznato sa poznatim koracima i stanicama usput. Toliko kratkih besmislica od betonskih povlastica u kamenoj Gori do mermernih stepenica poč...
MELEM Za davnu ranu srca hranu elem moj si melem Taj dodir lekovit zivot bajkovit kad' koža sija nasa prica prija Melem srce mi leciš elem kad se tako a veoma lako pred provalijom ispreciš, vene zaleciš Za davnu ranu, srca hranu, elem, moj si melem To nije drama vec srecan komad, scenario Boga a, bio sam nomad Most ka raju sto drugi ne znaju, nikad ne doznaju na vreme prepoznaju, elem, moj si melem Odavno ti rekao nisam sada kada mi je zivot iskontrolisan, onaj staklenih nogu obrisan, a, ja naelektrisan da budem sa tobom prisan, elem, moj si melem volim te zato lekovito zlato
Naštinu Meni je dan lep kada tebe vidim naštinu I uistinu kada se desiš kada sve podesiš Kada obraze osetim kada primetim kako dišeš kako mi srcu pišeš Kada me vodiš rukovodiš mi dan i san I osmeh i dlan Kada otvorim oci u novo jutro kada te probudim kao slucajno Kada se ljutiš jer još bi da spavaš i ležiš Kada režiš i rešiš Meni je lep dan Kada tebe vidim naštinu jer uistinu znam istinu što srce diktira Moja lektira kada me tvoja ruka dira i lista jer odista budem ko bista u tvom parku cveca A to je i sreca Kada sijaš naštinu mi srce uvijaš Pa moram da se štipam Da možda ne sanjam i sebe ganjam A mojoj princezi se klanjam Naštinu Te volim Nikada ne mogu da odolim Da te ne volim i pazim i mazim Naštinu i cuvam našu Baštinu
Adresa Prebivališta Ulica bez knjiga Je ulica Bez broja Ulica bez knjiga Je ulica Bez duše Tu se Barijere Ruše Mada, Kada je postavljena Nevidljiva linija Vidljivih Otimaca duše O tome se Ne piše Zato Tiše! Cuju oni I list na vetru A to ne ide U etru Zabranjena je Misao O tome sam Vec pisao Ali džaba Moj krik se Ne cuje On kao da Truje Medijski prostor I Zato zastoj! Od ulice Pobednika Postade Ulica Poraženih Namerno Zgaženih Silueta Pendrek je cudo Kao i pero Vladinih službenika Što zacuta! Mi smo Strašila Na njihovoj njivi Zaprašuju nas Vašima Sopstvenog leša Koji truje I psuje Jel ima cip Da vlada Ima trip Da sada Totalno i Zauvek zatre I taj mali trag Života kraj stuba Tu mladost I radost Poštenog sveta Poštenog rada I iznenada Tu više ne cveta Pamet Tu vlada kijamet! Hvala ti ulico lepa, Ljubim te, Mada si Prljava i slepa, Hvala ti adreso moja, Domu nadanja I neshvatanja Umesto mene - Njih hrani Oni su izabrani A tako ukaljani! Od jutra do mraka ...
Uma Erozija Tišine će biti i kada okice unuka gledate onlajn! Sadašnja ćutnja se leči vekovima i lekovima! Srbi nemaju razloga da budu ljuti, jel da? Održavaju i podržavaju rak i bolest koja se širi!? Sveže okrečeni leže rasčerečeni, oprečnog shvatanja realnosti što truje! Iako im srce boluje oni se ne miču! Usadjeni ispred kutije bez pameti što im lažno sija, pa im prija pažnja otrovnog mesa sa ražnja, dok ih vrti i trti gluplji od njih! U tišini sobe ponašaj se robe, ne govori sa decom, ona imaju preča posla - Broje sekunde do leta, tako pametna raširiće svoja krila, poput andjela, bice vam nevidljivi! Hraniće ustaljeni vonj zaraženih roditelja, bez portfelja! Neka niko ništa ne menja, neka svako samo kliče: Mi smo pičke od roditelja! Mi smo umorna pseta istrošena i osušena u svojoj sujeti! Deca će nam slati za hranu i net! Ne ostavismo im ništa u amanet, sem kruta lica i isečen jezik, nemu sudbinu licemerne...
Majka istinita Dekada i po bez mleka i smeha kako je samo ona znala Tako vredna i mršava previše je slušala srce tudje, 'mesto svoje Bilo je ludje uz sokobanjsku krv Uzavrela ljubav iz koje se izrodih Pa zaronih u bazen, krokodila pun Birao nisam, žudeo jesam Ali, ne žalim, njeno sam dete Možda bi ponosna bila, ko zna.. Moja dobra vila, odletela u bolu Moje snove snila, otišla u hodu Van koraka mojih, van obeležene strane sitninu je krila za sina da ostane I onda srce stane Zaboraviš na ravne tabane i koracas Baš kako me ucila, tako bleda i sjajna, tako seda i mlada Duhom, koji me drži A, zna da me prži, zna da me kida Ja nikako ne gubim iz vida - najbolje detinjstvo uz tebe, majcice, moja svetlosti i svetosti
U horoskopu sam Jesen Vecno urezana karikatura krasi tablu uništene škole kojom koracah starim ocevim cipelama na casu fizickog Bejah ismevan prostim recima tadašnje elite omiljene Ivanki, koja se svojski trudila da mrzim detinjstvo da mrzim septembar da zavolim kraj juna Da volim iskop kanala sa ocem A ne knjigu Da zavolim cišcenje zgrada sa majkom A ne knjigu I... Sada imam brigu! Voleo sam roditelje A tek sada zavoleo knjigu U deceniji petoj! Bruka! A muka me naterala da se muzikom bavim, mada se ona bavila mnome Toliko o tome... Od knjige živim Ali ne od pisanja To ne cita niko To ne sluša niko I zašto bi? Na vreme su citali Zašto bi sada? Kada, jednostavno, i vremena nema Kada i mladost se osuši kao list i poleti U smrt U horoskopu sam Jesen Mada je nisam voleo kao mlad i sada, ovako star a srednjih godina, ja sam list na lipi koji škripi i svoju krv davi bespotrebnim recima ukovitljenog ulicnog suvenira sa srcem što vibrira, ocima oca, telom starca koji ne razume svoju krv, mozgo...
Pucina Umreti sa pogledom ka pucini Oh, hajde ucini da me pesak osvesti i ocisti sve pošasti Da zabodem vec smrvljene kosti Kraj limenke piva i štapa i kanapa Da iscuri duša i otpliva daleko van dna gde niko i ne zna za zlokobni virus coravog ništavila Da iscuri i, najzad, odrema pa promeni plocu Promeni kamen Promeni zvuk Koji pišti u ušima taj pritisak nasmejanog zla poremecenog i alavog žderaca duše kojem se dive ljušture bez lica, bez kose koje i ne prkose žedni vode preko blaga I ja da se uspavam ovde a probudim na pesku i onda mogu da se uspavam, zauvek
BLISTAM KAD LISTAM Opet knjige listam i blistam, rukovodim posteno gledam izostreno naostreno da opet razbijem redove zbijem za napad! Sistema raspad osecam zov crvenih na sex, prava gomila kod mene udomila van sezone punog pansiona i losiona jer sijam da listam i blistam krvavih saka iz meraka! Mislim u sebi da se priblizim tebi, nasa sezona bez pardona non stop se pise dosta je bilo kise i nije klise kad kazem srcem ne lazem: Listam i blistam k'o glavni junak tvoje knjige, bez brige tek se stampamo i spartamo ka sutra i novog jutra, nove price dva junaka ti i ja nova korica. A,ja blistam jer zivot s'tobom listam!
Pesma Mom Starijem Bratu (jednog popodneva kada je grad tukao grad) Secam se '99 u ratu kad pisah pismo bratu iz vojske iz drzave crnogorske to koliko fali i da ga voli brat mali Stariji i mudriji brat ko brat, dok je besneo onaj prokleti rat, nedostaje kao i danas moj namrgodjeni brat Vreme je sad kao mirno a ustvari tiho i nemirno, opet je brat daleko a i zivot nije ceko da mu kaze drugi neko Grad Nis,nas grad nije ni isti kao nekad, a ni mi koliko zeleli pitanje da li bi umeli i jednom godisnje slucajno se sreli hteli ne hteli Moj stariji brate, dok grad bije tvoj grad i fali ta krv ista reci je lako obraza cista: da zivot obojici uz zene i decu i zdravlje zablista
UNUTRAŠNJI EMIGRANT Duzina ruku sa salom u struku ko krila andjela raspon oktave energija je manija mada dusa starija Nogu isaranih oziljcima odabranim let u bolji svet kao pcela na cvet Cimet i med takav je red, neiscedjen limun problema imun Bazen bez hlora na suncu bez bora, ka vecu staraca duhovnih mudraca Drugaciji cvet lepsiji svet, pcelica stara kad dusa odmara Radost inkarnacije, bez manipulacije, do novog tela bez straha i opela Sad sirim ruke lebdim ka svetlu, sad mirim noge spremio metlu Dok srce diriguje dusa mi miruje, dok krv je cista i obraz mi blista Svetlo je tu uprkos vetru, radost je tu na hiljaditom kilometru Zivot ko sekund ugla mastovitog, pred konacni sud tog leta opsirnog Uz pojanje andjela pesme iz srca, bez trovanja duse telo ne grca Svetlo sto leci mlada dusa kad kmeci, molim u tebi Boga ka sebi Strpljenje ko nauk iskustva bauk, polozeni ispit radosti jauk. Neiskvaren od drugih jezika dugih, protiv otrov deluje rajski me miluje. Do novog pocetka koracanja sme...
Zašto Zašto me moj rodni gradu teraš Zašto me za srce ujedaš Zašto me popreko gledaš Zašto mi priliku nedaš Šta sam ti skrivio rodni grade moj ulice moja podrume moj Šta sam ti to rekao pa te opekao unakazio a znam da sam te iskreno mazio i pazio Zašto me nišavo moja daviš ti nikako da shvatiš ko te miluje nogama dodiruje ko ti se klanja u nedra tvoja sklanja i ljubav ti poklanja Zašto me moja reko gabrovacka kudiš zar da zbog mene ludiš kao da ne želiš ni da vidiš pa me se stidiš Zar me i Cair tera kao nekog kera bez uzice i sve ostale ulice mi pljuju u lice Zar me se i ti tvrdjavo odriceš pa kao da i poriceš energiju što ti dadoh a još tada znadoh da me i ti ne želiš Zar me i palilula i marger ne žele više pa moram što tiše da se iskradem kao da kradem Zašto me moj rodni gradu teraš Zašto me za srce ujedaš Zašto me popreko gledaš Zašto mi priliku nedaš Zašto me za srce ujedaš
JABUKA Na ljubav bez proracuna moje srce racuna u skladistu kreacije podrumu vibracije Zanatski magacin neobjavljenih ideja, stihova bez korica kad masta zagolica Uvek sam negde izmedju sna i jave, usled nistavila mulja i poplave Odavno alergican sa pravom skeptican, mraka preko dana krvi tokom noci Bezkompromisan sa najgorima pedantno nafilovan, malih ljudi osudjivan non stop kreativan Neukaljan mi obraz a protuve me pljuju, te beznacajne ljusture istroseno truju Dosta sam trosio reci dobrovoljno davao krv, drugacija sam sada jabuka koju ne izjeda nijedan crv
IZVINITE, VOLIM VAS Izvinite,volim vas oprostite,molim vas sto vam ukradoh srce Volim da volim vas, molim se za nas potpisa vredan cas Srcem za srce i deca tuce, cekam taj cas pune kuce nas Gnezdo ko jezgro, planina cista osmehom blista Izvinite,molim vas drugacije volim vas, kako znam i umem jer,zbog vas sam rumen u licu, sada znam moju stanicu ka nebu uz oblake uz te vase oke uz tu vasu snagu moja frau gospodjice sveta dali ste mi svetla Ljubicu jer volim vas! Grlicu jer ceznem vas! Umrecu kraj vas izvinite,molim vas znam da volim vas! Oprostite, svakim danom me zavodite, kroz zivot vodite i volite Taj san uz vasu ljubav meni je ubav, meni je drag i kada sam nag i kada smo jedno moje cedno, volim uz vas kad svice kada smo jedno bice. Dozvolite da volim vas!
DOM Dom je tamo gde je coveku dobro, gde te postuju, cene, daju sansu, priznaju tvoju kreaciju. A ne gde te pljuju, lome, gaze oni koje poznajes 20 godina, svi oni koji cene svakodnevnu prostituciju, koji gomilaju djubre pred svojim domom a ne kapiraju da je najvece djubre ustvari unutra. Dom nije mesto gde zbog jednog primitivca cela zgrada nema vode na plus 40, dom nije ognjiste koje ti okolina potpaljuje. Dom je tamo daleko gde Daljina fali jako!
Društvo mrtvih filozofa Oni su usisivac a ja sam drzao kabl i ukljucio u moj steker, da mi potrose svu energiju dopustio sam, bio saucesnik sopstvenog ubistva energija je nestala, telo bilo u komi, bio sam biljka koja je sanjala - i sunce i kisu Bio sam pod zemljom, dodavao sam im lopate da me jos brze zatrpaju zemljom u vecni mrak
Golgota Nisam prihvacen zbog materijalne situacije, nisam shvacen jer nisam umnobolno bolestan Moj konto nije radostan, niko sam i nista, za prodane bezvredan, za odane jedan Kakva reklama za Uskrs, za one sto petkom mrse, gutaju ocima prste, namerno srce kameno, nedovoljno normalan, od prljavstine opran Ne pravim paradu od Uskrsa, tu paradu srama, moj zivot nije drama Nisam prodao dusu, za bolestinu, da bih u srcu imao susu Moj jezik je normalan, ne gubim ga u grlu, moj recnik je srodan, ne prljam ga u ludilu Ja sijam k'o sirijus, ukazujem na put, za razliku od nekih, osoba prekih, meni je stalo do moga gnezda, Kako sija moja zvezda, Alpe probija, oko nje ko parodija, komedija tuzna, pomagala ruzna, bolesna tastina, emocija nemastina.
ISTINA JE KOMPLIMENT Istina k'o taština sopstvena bastina to nije nemastina, nekog ubija mene obavija, uspravi, razbudi, ako se na tren uspavam, potpuno me odalami, urazumi Jer, moja savest je tu, i prst na celo, nema tu neke filozofije, preterane psihologije, fizionomije, ljudi smo, na nogama se podnosi, ledja se cuvaju misli ugruvaju istina je kompliment za mene To cenim - oci u oci, ko ima srca, a to je danas retko, najlakse je zatvoriti se u sebe, uklopiti u ništavilo, sivilo beznadja, bez morala sumnjivog kapitala, umesto istini pogledati u oci Istina je kompliment za mene, ne znam za vas ali jeste za mene, ja to tako gledam, a tako i valja, zar ne?
DRUGO IZDANJE Ulica me ne voli no to me ne boli Razdragane korice knjiga, bas njih i briga, vetar ih miluje u etar ih salje, negde dalje listovi lete kao konfete, a mene ako se sete musterije ljute, nesvesno krute, etikete mi kace dok mislim na mace Zato se ne osvrcem ka buducnosti okrecem. Stepenike gazim ma ima i da lazim ako treba do njenog rebra Njena jabuka ko moja obuka prava odluka A,ulica? to vise nije - nje se i bojim, znojim ona u ofsajd znala da vuce - bilo do juce kao kuce u sinteraju modne piste gde caruju gliste Nema vise samo tise - oni bi da vode zivot moj jer nemaju svoj Nek' ulica usisa da dise normalna manjina. Drugo izdanje,korica nova, stranica sveza, prepuna boja-moja ravnoteza.